О производу

Хељда почиње да се узгаја пре више од 5 хиљада година. Многи извори тврде да је родна земља ове житарице северна Индија и Непал, где добија назив „црни пиринач“, док је данас је у многим европским земљама, због сличности њеног семена са буковим орашастим плодовима, називају – „букова пшеница“. Источни Словени почињу да је називају ,,гречка”, јер код њих доспева из Византије у VII веку, где су је углавном у манастирима обрађивали грчки монаси.

Предности хељде

Оно што хељду издваја у односу на друге житарице је, пре свега, висок садржај гвожђа – микроелемента који је потребан нашем организму за везивање и пренос кисеоника. Друга њена значајна карактеристика јесте потпуно одсуство глутена, који утиче на успоравање метаболичких процеса. Поред гвожђа, ова житарица садржи и микроелементе као што су: фосфор, магнезијум, цинк, манган, бакар, селен, калцијум, калијум, као и силицијум, хлор, натријум и многе друге. Хељда је богата витаминима B групе (B1, B2, B3, B6 и B9), који нормализују рад кардио-васкуларног и централног нервног система. У њој се садржи и витамин Е, који има антиоксидантно дејство и штити ћелије од утицаја слободних радикала, као и А витамин, који снижава ризик од појаве очних болести, утиче на јачање костију и регенерацију ткива.

Препоручује се

Због високог садржаја гвожђа употреба хељде се, пре свега, препоручује особама које пате од анемије. Са друге стране, због одсуства глутена, могу је користити особе које болују од целијачне болести (интолеранција на глутен), а у том смислу је погодна и за особе које пате од астме или псоријазе. Рутин, који се такође може наћи у хељди, утиче на јачање зидова крвних судова, апсорпцију витамина C, као и на снижавање киселости у желуцу, па је због тога битан за особе које имају повишен крвни притисак или пате од гастритиса. Хељда има средњи гликемијски индекс (60-50), што представља значајан фактор у исхрани особа које болују од дијабетеса.